Osiguraš li dovoljno kisika i dovoljno visoku temperaturu, prvi će dati ugljikov dioksid i vodu, a potonji spomenuto dvoje i klorovodik.
Bez toga imaš pravi rusvaj jer s jedne strane nastane hrpa produkata pirolize, a s druge u igru ulazi i nepotpuna oksidacija. Ukratko, dobiješ pored spomenutih produkata različite ugljikovodike, češće nezasićene nego zasićene, često i aromatske, aldehide i karboksilne kiseline, a iz PVC-a k tomu i malo fosgena te polikloriranih dibenzodioksina. Što sve nastaje izgaranjem raznih polimera proučava se preko pola stoljeća i ne bih se usudio reći da je sve posve jasno. Pogotovo ne uzmeš li u obzir da uporabni polimeri obično imaju u sebi i nešto aditiva te neizreagiranih reaktanata. Za uvid u kompleksnost teme možeš pogledati dva znanstvena rada od hrpe koju sam našao: jedan o pirolizi polietena, a drugi o pirolizi polivinilklorida.

Što se tiče stabilnosti u koncentriranoj sumpornoj kiselini, situacija je donekle slična. S jedne strane alkani, pa i oni klorirani nemaju kako reagirati sa sumpornom kiselinom. U tom svjetlu, plastične boce su sasvim u redu kao spremnici za sumpornu kiselinu, kao i mnoge vodene otopine.
S druge strane, polimeri imaju koječega u sebi što bi s kiselinom moglo reagirati, a sumporna kiselina je sasvim solidan oksidans koji bi kroz nekoliko godina mogao nešto učiniti inače inertnoj plastici.

Pozdrav,